Занимљивост о једном старом италијанском учитељу

Пензионисани италијански учитељ Antonio La Cava своју љубав према књизи и читању наставио је да шири и након 42 године рада са дјецом. Од старог аутомобила направио је покретну библиотеку која садржи око 1.200 књига и од 2003. године обилази забачена италијанска села.

Сваке недеље, он пређе 500 километара у сиромашној области Басилицата на југу Италије. Када деца зачују звук сирене која најављује долазак “Библиомобила” сjaте се око Антонија са радошћу какву обично испољавају због камиона са сладоледом.

Како објашњава La Cava, искуство из образовног система уверило га је да постоји бољи начин да се деца науче да воле књиге.

– Незаинтересованост за читање обично почиње у школама гдје се дјеца уводе у свијет књига са недовољно љубави. Читање треба да буде уживање, а не дужност, каже La Cavа.

Антонио своју мисију спроводи без икакве надокнаде, из жеље да малишанима у забаченим крајевима пружи прилику заволе читање.

Извор: Skolski.ba 

Учитељ и неспретни ученик

Ученик: Добар дан, учо.

Уча :Добар дан! Kо си ти?

Ученик: Како ко сам ја? Па ја сам ја!

Уча:Мислим како ти је име?

Ученик: А, то. Па име ми је добро. Ништа му, брате, не фали.

Уча: Али, како те зову?

Ученик: а, то.Како ко. Мама ме зове  „срце моје“, а тата ми каже „Еј, ти, бре, тамо“.

Уча (удара се руком поч челу): А како те зове комшија?

Ученик: Он ме не зове никако.У свађи сам са њим. Зашто би ме звао.

Уча: Како да ти објасним? (Мисли се) Које име ти је дао кум?

Ученик : Не сећам се био сам мали.

Уча: Хајмо овако. Ја сам Филип, а ти си?

Ученик :Аааа! Па што не кажеш? Ја сам Ђорђе.

Уча: А како ти је презиме?

Ученик: Па и пре зиме је било Ђорђе.

Уча: Мислим, како зову вашу фамилију?

Ученик: Маму зову Влајна, а оца  Јоле.

Уча: Добро, добро. Шта вам пише на рачуну за струју.

Ученик: Не знам, ја то не плаћам,па и  га и не узимам у руке.

Уча: Чујеш ли ти мене? Како се презиваш?

Ученик:  Па што не кжеш шта те мучи? Јовичић.

Уча: Ти си, дакле, Ђорђе Јовичић? Зашто си дошао овамо?

Ученик: Да, ја сам Ђорђе Јовичић. Дошао сам у школу.  Ја сам  Ваш нови ђак. Ишао сам у једну школу и имао једног учитеља који ме је три године држао у првом тазреду. свашта од њега. Тако сам одлучио да дођем у ову школу. а, ово ми је торба. Пратила ми је мати комад хлеба. Сир ми је негде вероватно испао успут.

Уча: Хм, него видим да вучеш и ту даску. Шта ће ти она?

Ученик: Велим да будем комплетан. увек ми кажу да ми фали нека даска у глави.

Уча : А шта ти је мајка поручила кад  си пошао овамо?

Ученик: да ће рогови да јој израсту док ја не завршим осмољетку.

Уча: Вероватно ти већ спрема гозбу за завршетак осмољетке:

Ученик: Па то баш и не знам, али ми је рекла да ће за ту прилику да ми наручи песму „Дође и прође чак и лето тридесето“. Не знам шта јој то значи.

Комшије

Први комшија: Добар дан, комшијa, па где си? Нема те нешто!

Други комшија:Ех, комшо, тежак је овај живот!

Први комшија:  Нисам те одавно видео у биоскопу!

Други комшија: Као да не знаш колико кошта карта.

Први комшија: Не виђам те у пекари.

Други комшија: Скуп хлеб, комшо!

Први комшија: Нема те ни у продавници.

Други комшија: И тамо је све скупо.

Први комшија: Па, кад ти је све тако скупо што се онда не обесиш?

Други комшија: Да знаш да и бих, него ме спречава то што је и канап папрено 

скуп.

Школа

Ја не знам шта је са овом данашњом децом,

само се жале на школу.

Ја сам, брате, много волео да идем у школу,

нарочито кад ми лопта пдлети у школско.

Од свих часова највише сам волео велики одмор.

Кад ме питају колико имам од школе

ја им кажем да има око 100 метара.

Мој деда

Мој је деда пастир био, 

увек распеван и мио.

Имао је две, три груле,

у боји вушње труле.

Свирао је вече свако

и њему је све,

баш било лако.

Кад бака пасуљ кува

Кад бака моја узме грне,

па у њега пасуљ и воду наврне,

и ватру у огњишту распири,

зачас се мирис кућом прошири.

тигањ са ногарима потом на жар меће, 

запржити пасуљ право је умеће.

Крпу онда пипа,

па пасуљ у каленче сипа.