Школску славу ученици одељења у Изварици, њихови родитељи и бројни гости из Изварице и других насеља обележили су бројним пригодним активностима. На самом почетку одржан је кратак говор.
Драги
гости и поштоваоци ове школе,
желим да вас у име школе чији сам радник, у име
својих ученика и у своје лично име поздравим и пожелим срдачну добродошлицу.
Присуство свих вас данашњој свечаности даје посебан смисао, јер најмлађима на тај начин шаљете поруку да
треба да настваве са неговањем српских обичаја и традиције.
Присуство
ученика старијих разреда говори да се у ову школу многи радо враћају. Моја је
жеља да свим бившим, садашњим и будућим ученица ова установа буде лепа
успомена. Захваљујем свима који су учествовали у припремању данашње свечаности,
а највише захваљујем својим ученицима са
којима сам претходних дана марљиво
радила и припремала програм поводом
школске славе.
Велику
захвалност дугујем и Саши као председнику Месне заједнице „Пионир“ који нам
пружа и материјалну и моралну подршку у многим активностима. Позивам га да се
обрати присутнима.
У име присутних гостију, у име својих ученика
и у своје лично име захваљујем породици
Миливојевић које је ове године задужена за припремање закуске. Унапред се захваљујем и породици
Туфегџић јер се за колачара у 2018. години јавио Немања. Молим аплауз за
обе породице.
Према
протоколу активности су планиране следећим редоследом:
·
Резање
славског колача,
·
Уметнички
програм,
·
Ручак,
·
Забава
и дружење.
А
сада позивам свештеника да приступи резању колача.
На фотографијама које следе приказано је резање славског колача.
Уследио је уметнички програм.
НАРАТОР:
Сваки народ има своју бајку коју памти током дуге историје и коју радо преноси
на млађа поколења. Оно што ову бајку
разликује од осталих бајки јесте
да је ово истинита прича о најплеменитијем српском детету које израсте у
најплеменитијег човека кога је Србија
икада имала. То је истинита прича о Србину који се пре много векова упокојио баш на данашњи дан.
То је прича о човеку који се борио за српску цркву и српску школе. То је прича
о Светом Сави.
Ученици
певају химну.
(На
позорници се налази простирка за седење. Около су постављени јастучићи. На
простирци се налази чинија са печеним кромпиром, црним луком, дрвеним соларом, погачом и парчетом
сира у застругу. Бака преде, а дека јој прави друштво).
НАРАТОР:
У хладној светосавској ноћи док мраз полако али сигурно стеже окупио дека
унучад око скромне трпезе. Дошао му у госте унук Вељко, унук
Михајло, унук Андрија и унук Немања.
Поносан је дека Ђоле што толику унучад има, па им причу о Светом Сави испричати
жели. Друштво му прави бака Јована. И наравно, овде у нашем селу све почиње
песмом „Ој, овчаре“. Пустио дека глас, а богме и бака ( Бака и дека певају
песму).
ДЕЦА:
Деко, бако, причајте нам о Светом Сави!
БАКА :
Био једном један принц...
ДЕЦА:
Али, бако, тако почињу све бајке!
БАКА:
Али, ово није бајка већ истинита прича.
ДЕКА:
Родитељи Растка измолише у Бога кад им
је коса баш била бела.
ДЕЦА: Како
је то могуће?
ДЕКА: Питалице
неверујуће! Зар не знате да је у Бога све могуће? Стефан Немања имаше многе
кћери и два сина. Али његова жена Ана и он много су за старост желели сина да
добију.
ДЕЦА: Сина
за старост? Шта то значи?
ДЕКА: Тако
се то каже. Синови и кћери су напуштали родитељску кућу када се ожене и удају.
А најмлађи
син је остајао уз старе родитеље и обично је био њихово мезимче.
ДЕЦА: Мезимче
мамино и татино! Знали смо!
ДЕКА: На
сјајном двору Стефана Немање расла три јуначка птића, три изданка лозе
Немањића. Најстарији био је Вукан, као вук снажан и опасан. Када им се отац
упокојио, збацио је са трона свога брата Стефана. Стефан је име које значи да
носи венац и круну. Зато је он од оца добио престо.
ДЕЦА: Деко,
а где је тада био Растко?
ДЕКА:
Не будите нестрпљиви, јер је стрпљење врлина дивна. Био је дете од главе до ете.
Звао се кратко-Немањић Растко. Хтео је да учи и и да знање свије, ал' школе било ниједне није.
БАКА:
Растко је био висок и снажан. Коса му је била дуга и плава. Зрачио је топлином
и сви су га много волели.
ДЕКА: Али
је Растко највише волео Бога.
УНУК: Деко,
а да ли се Растко играо са браћом и сестрама?
ДЕКА: Јесте,
соколе мој, али ми бу свака игра брзо досадила.
УНУК: Деко, да ли је принц јахао коња и знао да
луком и стрелом погоди птицу у лету?
ДЕКА:
Ех, дете моје! Растко је јахао боље од свих. Луком и стрелом је све мете у
центар гађао, али је птице намерно машио.
ДЕЦА: Али
зашто?
ДЕКА: Зато
што је веровао да су то Божја створења. Ни цвеће није брао јер је мислио да и
цвеће осећа бол!
БАКА:
А када је израстао у момчића, отац му даде део земље да учи како се влада.
ДЕЦА: Сигурно
је лепе журке правио?
ДРУГИ
УНУК: Вероватно је и фудбал играо?
ТРЕЋИ
УНУК: Не, него тенис! Гледао је Ђоковића!
ДЕКА:
Шта вас спопаде, децо драга?! Нико од вас није у праву. Време је користио за
учење и молитву. Другови су га због тога тужили оцу и мајци. Они зато одлучише
да га жене.
ДЕЦА: Шта?
Па то није могуће?
ДЕКА:
Јесте, јесте! Нађоше му прелепу девојку по имену Ђурђија. Хтедоше од тих књига
да га раздвоје, али нису знали да је он мудрији од њих.
ДЕЦА:
Дете мудрије од родитеља! Немогуће!
ДЕКА: Могуће,
могуће! Родитељима рече да иде у лов, а они му срећни што се од књига одвојио,
дадоше још и коње. Али убрзо жупан схвати да је свога принца Светој Гори предао.
БАКА: Дворске
војводе тада рекоше: Не тугујте! Не кукајте! Задатак ћемо испунити и Растка у
двор вратити.
ДЕЦА: И
шта је тада било?
ДЕКА:
Стигоше војводе у Свету Гору у ноћ и хтедоше одмах на силу да га врате натраг
јер још монах постао није.
БАКА:
Надмудри Растко војводе и предложи им да
ноћ проведу у манастиру како би се коњи од пута одморили.
ДЕКА: У
манастиру богату вечеру спремише, једоше
и по договору на починак одоше.
ДЕЦА:
И шта је тада било?
ДЕКА:
Наш принц се искраде са једним монахом, оде да се замонаши и доби име
СВИ: САВА!
ДЕКА
(обраћа се Михајлу): Дедер, Михајло,
коју ти оно беше песмицу знаш много лепо да рецитујеш ?
УНУК:
На дан Светог Саве
кад га Срби
свуда славе,
да Господу завет дамо,
да му тврдо обећамо:
“Ићи ћемо путем славе
– старим
путем Светог Саве,
живећемо ми у слози!”
О, Господе, Ти помози!
БАКА (
обраћа се Вељку): Хајде, чедо бакино, и ти своју песмицу одрецитуј.
ДРУГИ
УНУК:
У тами незнања, пре много векова,
засјало је сунце златног кова!
Засјало је сваком на путу знања,
огрејало сваког на путу покајања!
Од тада је прошло векова и векова,
ал сунце се рађа изнова и изнова,
рађа се и греје све оне што славе
то златно сунце - име Светог Саве!
(На
позорници је жена која лежи на простирци и почиње гласно да хрче. Око ње су остали
глумци)
НАРАТОР:
Била једна жена много лења (показује руком на жену која и даље гласно хрче).
Помало је радила, а мало више је спавала. Говорио јој несрећни муж:
МУЖ:
Море, преди, жено! Кошуље ми се поцепаше, чакшире ми се подераше, а деца
огољела.
ЖЕНА (трља
рукама очи): Море, предем ја човече, него ово клупко никако да ми порасте (у
руци држи клупко).
НАРАТОР:
Тако дође једном Свети Сава у то село, а жена се ова досети да га позове да
клупку очита молитву не би ли постало
веће. Чим је ступио у кућу ове нерадне жене, Свети Сава је видео шта је у
питању. Поче читати .
СВЕТИ
САВА: Порани,
Јело, и одоцни, Јело,
и порашће ти клупко, Јело.
Порани, Јело, и одоцни, Јело,
и порашће ти клупко, Јело.
и порашће ти клупко, Јело.
Порани, Јело, и одоцни, Јело,
и порашће ти клупко, Јело.
НАРАТОР:
Чита тако Свети Сава, а жена сагнула главу па се само крсти. Кад виде да Свети Сава чита само то,остаде у још
већој неверици.
ЖЕНА:
Зар само то духовниче?
СВЕТИ
САВА: Само
то,снахо,само то. Само ће ти од тога порасти клупко и ни од чега другог.
НАРАТОР: Сети се жена и застиди се, па кад Свети Сава
оде, она поче прести. Увече
поседи мало више,ујутро устане мало раније и клупко за
дивно чудопоче
брзо да расте.
Пропева јој кућа, а са њом и она и њени укућани (певају песму „Копа цура
виноград“).
УНУК: Обећавамо да ћемо следити савете Светога
Саве. Срећна свима данашња слава-Свети Сава. ЖИВЕЛИ!