O БЛОГУ

Овај блог садржи све битне информације које могу послужити учитељима који раде у комбинованим одељењима. Садржаји се односе на рад у четвороразредном одељењу, али се могу применити и за рад у мањим одељењима.Можете погледати припреме одржаних часова, неке од објављених радова... Саму атмосферу која је заступљена на часовима овог одељења потврђују и фотографије које такође можете погледати на једној од страница.Ученици могу пронаћи корисне линкове који ће их упутити да своје знање провере путем различитих игара и тестова.

СТРАНИЦЕ

Радионице са родитељима

1. Радионица "Стилови васпитања": Сценарио радионице преузети овде. Извештај и предлоге за даљи рад погледати ОВДЕ.

2. Радионица "Лепа реч гвоздена врата отвара": Материјал за радионицу.


3. Поучан текст за родитеље

30 питања за школарца уместо: „Како је било у школи данас?”

         Кад сам првог дана школе покупила свог четвртака после наставе, на моје усхићено питање: „Како је било у школи?” одговор је био само једно равнодушно: „Добро.” 
Ма дааај! Па први дан је школе! Дај ми бар неки детаљ!"

Други дан. Исто питање. Одговор: „Па, нико није био грозан.”

Схватила сам да је проблем у мени. То питање је заправо веома глупо, ево и зашто

Далеко од нечега чиме можете започети квалитетну комуникацију с дететом. Неинспиративно и досадно. Потребно ми је било нешто конкретније, нешто што погађа право у центар. Нешто на шта не може одговорити: јaсне, није, лепо, добро. И тако сам смислила 30 питања која одлично раде посао!

Питања које треба поставити детету на крају дана:
  1. Шта је данас било за ручак? Како ти се допало?
  2. Које игре сте играли на одмору?
  3. Шта је било најсмешније што ти се данас догодило?
  4. Да ли је неко урадио нешто баш лепо за тебе?
  5. А шта је било најлепше што си ти данас урадио за неког другог?
  6. Ко те је данас насмејао?
  7. Шта је учитељица данас рекла за тебе?
  8. Шта је најзанимљивије што си данас научио?
  9. Ко је данас био најбољи на математици?
  10. Како би оценио свој дан, од 1 до 10? Зашто?
  11. Кад би неко од твојих другара могао да буде учитељ на један дан, кога би одабрао? А зашто?
  12. Кад би ти сутра био учитељ, које би лекције предавао?
  13. Да ли те је неко данас наљутио?
  14. С ким би баш волео да се више дружиш? Зашто се не дружите више?
  15. Које је најважније правило у вашем разреду?
  16. Шта је најзабавнија ствар коју радите на одмору?
  17. Да ли је учитељ рекао нешто за твој домаћи задатак? Шта?
  18. Реци ми нешто ново што си данас сазнао о неком од другара.
  19. Када би сутра дошли ванземаљци и узели троје другара, шта мислиш, кога би узели? Зашто?
  20. Јеси ли данас некоме нешто помогао?
  21. Јеси ли имао сав потребан прибор и књиге?
  22. Јеси ли данас урадио нешто због чега си био поносан на себе?
  23. Које правило ти је данас било најтеже да поштујеш?
  24. Шта ћете радити сутра?
  25. Који другар у одељењу је најсличнији теби?
  26. Који део дана у школи ти је најзабавнији?
  27. Шта би волео да сутра буде за ужину?
  28. Шта мислиш да недостаје у вашој учионици?
  29. Имаш ли неког другара у разреду којем је потребна помоћ? Како можемо да му помогнемо?
  30. И, неизоставно – Који дечак/девојчица је данас био/била најлепши(а)?
    (Текст је преузет са Зелене учионице) 
4. Поучан текст о ауторитету родитеља

Зашто родитељи немају ауторитет

Ми родитељи,смо особе којима ауторитет припада по природном устројству ствари и за то нам нису потребни ничија сагласност ни одобрење, па ни они нашег малишана.
Дајте ми добро дете, па да видите какав сам ја отац!

Душко Радовић

Ко је газда у вашој кући (Одломак из књиге „Ко је газда у вашој кући“ Невене Ловринчевић, Креативни центар, 2012.)

6ko-je-gazda-u-vasoj-kuci
Одговор на питање о томе зашто родитељи немају ауторитет врло је једноставан: зато што су га се одрекли. Да ли је то била свесна одлука или није, друго је питање, али једноставност идеје родитељског ауторитета можда ће нам бити јаснија ако погледамо какво устројство влада у природи.
На Земљи постоји између три и тридесет милиона животињских врста. Од тог броја сисара је око 5.000. Ако посматрамо само сисаре, видећемо да сви они, без изузетка, брину о својим младунцима. То је и разумљиво, наравно, и представља инстинктивно понашање које омогућује одржање врсте. Сисари углавном о својим младима брину док они не достигну зрелост. Сличност с људима, свакако у зависности од врсте, постоји у мањој или већој мери. Иако смо на врху еволуционе лествице и иако нас од животиња разликују резоновање и разум, као врста смо ипак, пре свега, део природе. У том смислу, а у вези с питањем родитељског ауторитета којим се бавимо, веома је занимљива следећа чињеница: у животињском свету не постоји врста у којој младунче што није остварило зрелост преузима вођство у односу на родитеља и у којој је оно супериорније од родитеља. Такве врсте нема. Идеје о младунчету тигра које се претећи кези на оца, о младунчету гориле које удара своју неколико пута већу мајку јер му нешто није по вољи или о слончету које иде на челу крда одраслих слонова – терају на смех. Оне су смешне управо зато што су апсурдне и што је тако нешто немогуће.
„Одговор на питање о томе зашто родитељи немају ауторитет врло је једноставан: зато што су га се одрекли.“
Наравно, идеја о поређењу ауторитета у животињском свету и нашој породици неком може изгледати сасвим нелогично или чак и увредљиво. Ипак, када је питање ауторитета у породици тако лоше уређено да ремети њено нормално функционисање и негативно утиче на све чланове породице, није ли време да се запитамо јесмо ли можда све сувише искомпликовали? Нису ли нас силна питања и дилеме око тога ко је, зашто и у којој мери ауторитет одвели на погрешан пут, па смо се изгубили – на своју штету и на штету свог детета? И није ли време да се присетимо тога да је питање ауторитета можда једноставније него што нам се чини? Па да онда, пре него што почнемо да се бавимо питањем враћања ауторитета, тиме на који ћемо начин то учинити и зашто, прво схватимо како смо ми, родитељи, особе којима ауторитет припада по природном устројству ствари и да нам за то нису потребни ничија сагласност ни одобрење, па ни они нашег малишана. Такође је важно да то тако и доживљавамо.
„Идеје о младунчету тигра које се претећи кези на оца, о младунчету гориле које удара своју неколико пута већу мајку јер му нешто није по вољи или о слончету које иде на челу крда одраслих слонова – терају на смех.“
Кад постанемо свесни чињенице да је цела идеја о детету као неком ко доноси одлуке и од кога стрепимо, не знајући како да задобијемо ауторитет, у суштини апсурдна, неке одлуке вероватно ће нам лакше пасти и све ће нам постати јасније…

Родитељи који имају тешкоће у успостављању ауторитета у односу на дете могу се поделити у две основне групе.

То су:

1. Родитељи који не мисле да имају било какав проблем и (или) сматрају да је питање ауторитета без значаја. Они најчешће уживају у свом малом „диктатору“. Недостатак сопственог ауторитета објашњавају тиме да им је то небитно („Ја сам са својим дететом пријатељ и ми смо равноправни“), или тиме да не желе детету да наметну свој ауторитет („Не желим да фрустрирам своје дете“) или дететовим посебним особинама („Он је таква личност. Тачно зна шта хоће и не смирује се док то не добије“, „Прави је бик, у подзнаку стрелац“).

2. Родитељи који нису задовољни недостатком свог ауторитета и желе то да промене.

Они су често свесни тога да проблем који имају оптерећује не само њих саме већ и дете. Обично за собом имају неуспешне покушаје враћања ауторитета неефикасним методама (викањем, уценама, разговорима, убеђивањем, батинама итд.), које додатно нарушавају поверење, а проблем ауторитета не решавају. При томе није реткост да је и однос између самих родитеља нарушен због постојећих тешкоћа. Такви родитељи понекад (сасвим погрешно!) верују да је ситуација у којој се налазе махом тешка њима, али да је дете таквом ситуацијом задовољно и да „добија оно што хоће“.

„Када је питање ауторитета у породици тако лоше уређено да ремети њено нормално функционисање и негативно утиче на све чланове породице, није ли време да се запитамо јесмо ли можда све сувише искомпликовали?“
Родитељи који припадају првој групи сматрају да немају никакав проблем у односу на дететово и сопствено понашање
Ко је газда у вашој кући
Ambivalentna-majka
Петогодишњи Матија донео је одлуку да га више неће чувати жена која је то дотад радила, а родитељи су га у томе потпуно подржали, без икаквог удубљивања у проблем, сматрајући да он такву одлуку може донети, то јест да је компетентан за тако нешто.
Тринаестогодишња Сања сама одлучује о томе када ће се вратити из вечерњег провода. То што она често долази кући после поноћи и што се понекад не зна где проводи време родитељи не доживљавају као проблем јер сматрају да о томе Сања треба сама да одлучује
Објашњавати родитељима попут Матијиних или Сањиних како то што раде није добра идеја и због чега то није добро јесте губљење времена јер су они углавном задовољни и собом и својим дететом. Једном речју, они немају утисак да било шта треба да промене. Управо код таквог типа родитеља можете видети како су спремни да жустро и страствено бране свој „педагошки“ приступ, уз многобројна и сложена објашњења, а да им при том заказује најједноставије здраворазумско резоновање. Када се у социјалном или (и) емоционалном развоју њиховог детета појаве проблеми, често праћени поремећајима понашања, такви родитељи најчешће су склони да или и даље негирају постојање проблема, затварајући пред њим очи, или да кривце траже на некој другој страни (другови, васпитачица, школа, економска криза, професори, морална криза, баке и деке итд.), не препознајући свој удео у настанку проблема.
Родитељи из прве групе веома су често заведени веровањем у „једнакост“ с дететом. Наравно да је прича о једнакости замка која је само увијена у обланде истих права, поштовања, пријатељства итд. Да ли ваш петогодишњак ујутру седа у аутомобил и одлази на посао, иде у продавницу или можда плаћа рачуне? Тек када то буде радио, што ће моћи кад одрасте и достигне физичку, емоционалну и социјалну зрелост, уз материјалну независност, онда ће моћи и да запосли некога; а тек када некога запосли, моћи ће и да донесе одлуку о томе да та особа више неће радити за њега. Наравно да би било сасвим примерено да Матијини родитељи размотре ситуацију у којој Матија није задовољан особом која га чува, да пажљиво испитају све околности (евентуално неподударање дадиљиних вредности и правила са својим, Матијину тугу због тога што они раде и не проводе много времена с њим, дететов темперамент, особине личности и темперамент дадиље и томе слично) и да после тога донесу одлуку. Супротно томе, искарикиран однос једнакости, у којем се петогодишњаку омогућује да доноси непримерене одлуке, представља све – само не једнакост и поштовање дечјих права.
„Родитељи су често заведени веровањем у „једнакост“ с дететом. Наравно да је прича о једнакости замка која је само увијена у обланде истих права, поштовања, пријатељства итд. „

Дакле, родитељи немају ауторитет искључиво зато што су га се, свесно или несвесно, сами одрекли.

Родитељима који нису задовољни поделом моћи у породици свакако ће лакнути када увиде да родитељски ауторитет јесте нешто на шта они имају право, али и што је њихова обавеза, те да постоје ефикасни начини на које могу (поново) да стекну ауторитет.
Извор: http://zelenaucionica.com/ 

5. Teкст о најчешћим грешкама родитеља

7 родитељских грешака које спречавају децу да успеју у животу


Родитељи осећају да су успели у животу онда када гледају успехе своје деце и радују им се. Ово је доказ да семе које су посадили у њиховим душама и умовима даје добар род. Нажалост, врло често из добре намере и жеље да стимулише и мотивише дете, родитељ заправо изазове сасвим супротан ефекат.
Водећи стручњак, психолог, аутор чак 25 бестселера и оснивач и председник организације која се бави препознавањем и усмеравањем будућих лидера, Тим Елморе, током свог истраживања, открио је неке уобичајене грешке које праве родитељи током васпитања и подизања своје деце. Ове грешке имају несагледиве поседице на развој деце, изградњу њиховог поверења у сопствене способности, ограничавање њихове шансе за успех у каријери и приватном животу.
roditelji-i-deca-1373360683-6846Представљамо вам седам грешака које спречавају децу да успеју у животу.

Не дозвољавамо деци да преузму ризик

Живимо у модерном свету пуном опасности, а страх да ће изгубити своју децу, или да ће их неко повредити тера родитеље да их презаштићују. Европски психолози су открили да она деца која се не играју на улици, игралишту, по парковима, која нису падала, повређивала колена и добијала понеку чворугу, имају веће шансе да, у тинејџерском добу, пате од фобија. Сваки пут кад падну и мало одеру колено или длан, деца схватају да је то сасвим нормална ствар. Бол који пролази. Нешто што они могу да превазиђу. Тинејџерски љубавни јади једна су од најтежих емотивних ситуација у животу. Баш зато би сваки тинејџер требало да их проживи и кроз њих очврсне, тестира и подигне границе своје емотивне снаге и, коначно, постигне емотивну зрелост која ће му сутра омогућити нормалан брак. Сваки пут кад на себе преузмемо њихов ризик, преузимамо и одговорност за ниско самопоштовање које их чека у будућности.

Пребрзо прискачемо деци у помоћ

Данашња генерација младих није развила исте вештине као деца пре тридесетак година. Данас родитељи својој деци пребрзо прискачу у помоћ у свакој иоле тежој ситуацији, ускраћујући им тиме две важне ствари: потребу и снагу да се сами снађу и срећу коју свако од нас осети када превазиђе неки проблем самостално. Пре или касније, деца ће се увек неко бити ту да бије њихове битке и решава њихове проблеме: „Ако и направим неку грешку или не постигнем циљ, одрасли ће поправити ситуацију и претрпеће последице”. Иако несвесно, родитељи баш ову поруку шаљу својој деци свки пут када нешто ураде уместо њих, био то домаћи задатак, скупљање играчака или склањање тањира из којег је дете доручковало.

Награђујемо и одајемо признања олако

Генерацијом baby-boomerа, почела је да се шири и иницијатива за подизање самопоштовања код деце. Идеја је била одлична, али на погрешан начин реализована. Почетком осамдесетих тај покрет је стигао и у школе и од тада на западу свако дете на различитим такмичењима буде окићено неком медаљом, пехаром или захвалницом. Да се нико не би осећао инфериорно или лошије од другог. Код нас се ово огледа у броју вуковаца и одликаша који је далеко од реалног. Међутим, после неког времена, дете ће схватити да, заправо, то што је добио пехар или неку диплому и није нешто посебно јер такав исти има још 10 његових другара. На овај начин смо медвеђу услугу учинили и оном детету које је признање заиста заслужило, јер ће његов труд бити изједначен са трудом осталих који нису завредили исто признање, али и детету које ће погрешно веровати да је постигло сјајан резултат, иако би за такав требало још много рада и труда.

Награђујемо успехе своје деце материјаним стварима

Свако дете чека много проблема с којима ће се сусрести током живота, а препрека њивовом успешном превазилажењу је размаженост у детињству. Да бисте својој деци помогли, на њихове захтеве реците некад и “не” или “не сада” , како би научили да се боре да испуне своје жеље и потребе. У породицама са више деце, родитељи сматрају да није коректно једно дете наградити, а остале да изостави. С друге стране, наградити их све није реално. Због таквих ситуација, деца не добијају прилику да науче веома важну лекцију – да успех зависи од наших напора и дела. Размислите два пута пре него што наградите дете посетом тржном центру. На тај начин им шаљете само једну поруку – да су материјалне ствари једино за шта се вреди борити. А када је однос с децом заснован искључиво на материјалним подстицајима, они неће осетити никакву унутрашњу мотивацију, као ни безусловну љубав.

Не делимо с њима грешке из своје прошлости

Доћи ће дан када ће тинејџер желети да “пусти своја крила” и да сам исправља своје грешке, а одрасли треба да му допусте да то учини. То не значи да им нећемо помагати са се оријентишу на нове ствари и догађаје. Делите с децом своје грешке које сте правили када сте били њихових година, али избегавајте прекомерна моралисања о пушењу, алкохолу и дроги. Свако претеривање носи ризик од контраефекта. Деца би требало да буду спремна да се суочавају с невољама живота и да буду у могућности да сносе последице одлука које доносе. Реците им шта сте осећали када сте били у сличним ситуацијама, шта вас је водило у вашим акцијама, какве сте лекције научили.

Мешамо интелигенцију и таленат са зрелошћу

Интелигенција се често користи као показатељ зрелости детета. Сходно томе, родитељи верују да је паметно дете спремно да се суочи са стварним светом. Није тако. На пример, неки професионални спортисти или звезде Холивуда, иако су веома талентовани, умешани су у јавне скандале. Не рачунајте да имате талентовано дете у свему. Не постоји формула на основу које ћете знати када је савршен тренутак да пружите детету више слободе у одређеној области. Уместо тога, постоји једно корисно правило: посматрајте вршњаке своје деце. Ако примећујете да су независнији од ваших малишана, вероватно би требало да свом детету пружите више слободе и подстакнете њихову самосталност.

Не поштујемо сопствена правила

Родитељи морају бити пример својој деци. Реченица: “То ти не смеш, али мама сме јер је велика” изазива само револт. Такође, добро пазите своје понашање јер, деца вас не слушају шта причате, већ гледају шта радите. И анализирају. И, о не, опонашају! Ако сами не поштујете правила која успостављате, не очекујте то ни од деце.
И још нешто, покажите деци шта значи бити срећан и радост тражити у помагању људима око нас којима је помоћ потребна. Радите тако да би за вама остали само добра дела и добри људи, и ваша деца ће исто учинити. 

Преузето са https://savetizaroditelje.wordpress.com/  
granulic-domace-zadace-2

6. Како РЕШАВАТИ ДОМАЋЕ ЗАДАТКЕ СА ДЕЦОМ

Домаће задатке решавати према плану


Је ли израда  домаћег  задатка  хорор код куће? Осећате ли   да на дете  вршите  притисак?

Изгледа ли то овако: ваше дете седи за својим писаћим столом пред отвореним књигама, али тешко  да било шта упамти. У школи се због тога осећа лоше и изостају добре оцене?

Ево неких правила рада. Нека их се при учењу код куће деца држе. Не надајте се одмах сутрадан неком изврсном напретку, али кроз неко време труд ће се исплатити.

10 правила за рад:

1. Утврдите са дететом  одређено време за почетак .

2. Нека радно место буде уредно. На столу је само оно што је потребно за задатак.

3. Чита задатке и размисли шта мора учинити.

4. За сваки задатак одреди отприлике време за које ће га урадити

5. Навикава се на план у 3 фазе: (1) почети са задацима који им иду лако, (2) затим прећи тешке ствари, (3) на крају радити ствари које су им најлакше.

6. Не прекида планирано  радно вријеме(разговорима телефоном,гледањем ТВ-а, но ту и тамо прави кратке паузе за предах (протезање, устајање, отварање прозора, удисање свежег зрака, поновно седање).

7. Пише уредно у своју свеску најважније.

8. Ако има проблема, бодримо дете да се не предаје  лако, већ упорношћу и  стрпљењем   реши задатке.

9. Контролише на крају још једанпут 3. правило и размисли  јесте  ли све добро испланирало.

10. Поспрема  своје радно место и израђује план за сутра.

7. Ти си лепо васпитана особа, немој да iPhone то поквари!

 У времену у којем технологија влада нашим животима, текст који следи нас подсећа на вредности до којих нам је стало, али често не знамо како да се изборимо за њих.

За све нас, овај текст може да буде инспирација. За родитеље, он може да буде пример како да се деци поставе павила у вези са коришћењем мобилних телефона, компјутера или игрица.

Последњих дана децембра 2012. године, електронски медији широм света су преносили вест о поклону који је једна мајка дала свом тринаестогодишњем сину за Божић.

Џенел Хофман, мајка петоро деце и ауторка бројних текстова о родитељству, поклонила је свом најстаријем сину иПхоне мобилни телефон уз који је ишао и уговор који је она саставила и који се односи на услове коришћења тог телефона.

Драги Грегори,

Срећан Божић! Сада си поносни власник iPhona телефона.  Страва!

Ти си добар и одговоран тринаестогодишњак и заслужујеш овај поклон. Али, уз овакав поклон иду правила и услови за његово коришћење. Молим те, прочитај уговор који следи. Надам се да разумеш да ја имам одговорност да те одгајим тако да будеш здрав млад човек који може добро да функционише у свету технологије али да не дозволи да му она управља животом. Уколико не будеш следио правила која су наведена, iPhone ће ти бити одузет .

Волим те до неба и радујем се милионима СМС-ова које ћемо у будућности размењивати.

1. Ово је мој телефон. Ја сам га купила. Ја плаћам за његово коришћење. Ја ти га позајмљујем. Зар нисам супер?

2. Увек морам да знам лозинку.

3. Ако ти телефон зазвони, јави се. Кажи „молим“, буди пристојан. Немој никада да игноришеш позив ако на екрану пише „мама“ или „тата“. Никада!

4. Предај телефон једном од родитеља свако вече у 19.30 током недеље и у 21.00 током викенда. Ноћу ће бити искључен, а можеш поново да га укључиш у 7.30. Ако немаш намеру да позовеш нечији фиксни зато што би се прво јавили родитељи, онда немој да зовеш ни на мобилни. Користи своју интуицију и поштуј друге породице онако како бисмо и ми волели да поштују нашу породицу.

5. Телефон не носиш у школу. Уместо слања порука, разговарај са људима. Разговор је животна вештина.

6. Ако ти телефон упадне у wц шољу, разбије се или нестане, ти си одговоран да га замениш или да платиш трошкове поправке. Обезбеди новац унапред – крени да косиш траву, чуваш децу, одвајај новац који добијеш за рођендан.

7. Немој да користиш телефон да лажеш и обмањујеш људе или да од њих правиш будале.Немој да учествујеш у разговорима који неког могу да повреде.

8. Не користи телефон да напишеш у поруци или е-маилу нешто што не би особи рекао очи у очи

9. Немој да говориш или пишеш нешто што особи не би казао а да су њихови родитељи пристни у соби. Размишљај о ономе што пишеш и говориш.

10. Нема порнића! За информације, користи интернет стране за које знаш да би могао мени да покажеш. Све што те занима – питај некога, најбоље тату или мене.

11. Када си на јавном месту, искључи или утишај телефон. Посебно у ресторанима, биоскопу, или док разговараш са неким. Ти си лепо васпитана особа, немој да дозволиш да iPhone то промени.

12. Немој никада да примаш или шаљеш слике са сексуалним садржајем. Ово није смешно! Биће дана дана када ћеш бити у искушењу да то урадиш, упркос томе што си паметан. Интернет је већи и моћнији од тебе. Једна глупа грешка може да има огромне последице на твој лични живот или каријеру.

13. Немој да правиш милионе фотографија и видео записа. Нема потребе да све документујеш. Дозволи себи да уживаш у искуству. Искуство остаје у теби за вечност.

14. Остави понекад телефон код куће и осећај се добро са таквом одлуком. Телефон није жив и није део тебе. Научи да живиш и без њега. Буди већи и моћнији од страха да нешто не пропустиш.

15. Немој да скидаш само музику коју слушају милиони твојих вршњака. Твоја генерација има приступ музици као ниједна друга раније. Искористи то, прошири своје видике, скидај разне врсте музике – класичну, модерну…

16. С времена на време, играј неке игрице које ти укључују мозак – игре с речима, загонетке, мозалице.

17. Избегавај да превише гуглујеш. Гледај свет око себе. Гледај кроз прозор. Ослушни питце, иди у шетњу, разговарај са људима.

18. Понекад ћеш забрљати, Ја ћу ти одузети телефон. Сешћемо и разговараћемо о томе. Почећемо из почетка. Ти и ја стално учимо. Ја сам на твојој страни. Ми смо заједно у овој авантури.

Надам се да ћеш се сложити са овим условима. Ово о чему сам ти писала се не односи само на коришћење телефона већ на живот. Одрасташ у свету у којем се све јако брзо дешава и стално мења. То је узбудљиво и примамљиво. Али пробај да поједностављујеш ствари. Имај више поверења у свој моћан ум и велико срце него у било коју машину.

Волим те. Надам се да ћеш уживати у свом сјајном телефону.

Мама

Преузето са https://savetizaroditelje.wordpress.com

Васпитање је важније од образовања!

Васпитавати – не суца, не војника, – него човека


Деца су украс света


Деца су украс света
(мисли Епископа крушевачког Господина Давида о деци)

Деца треба да моле велику децу  своје свемоћне родитеље, да сачувају преостао нам живот на  планети Земљи, и саму планету са децом на њој!
*
Био свет мали или велики, богат или сиромашан, нејак или моћан, земаљски или звездан и небески, свет живих или мртвих, најзад, живих бића или технолошких изума – кључ за његово постојање и разумевање, прихватање и управљање њиме – држе деца, и они који су као деца.
*
Ако одрасли постану као деца, ништа неће бити изгубљено, ако деца остану као деца, опет ништа неће бити изгубљено. Само ће, ако одрасли не постану као деца, све бити изгубљено.
*
Ако будемо били  као деца, Христос нам више неће личити на Бога који хоће, и који може да нас (за)плаши, него ће нам увек бити Христос Милујушчи и Љубљашчи нас.
*
Само деца не подмићују Бога својом добротом.
Одрасли то покушавају да чине својим добрим делима, која често прерастају у једну врсту сплетки.
*
Дечје молитве су вода која гаси пламен гнева и греха одраслих.
*
Све док нас Сунце буде грејало, а птице нам се песмом обраћале, и цвећа било у изобиљу и миомириса обилнога свуда око нас, све докле буде  било деце, и њихов нас жагор радовао, биће и наде да ћемо сви једанпут моћи постати као деца.
*
Само деца својом незлобивошћу могу да разоре зло. Зато нам свима злоћом ваља детињити.
*
            Чим се као одрасли истрошимо и посрнемо, Господ нас подсети на најузвишеније стање и звање: бити, и звати се дететом.
*
            Гнев, злопамћење и мржња претварају наш лик у маскоту, а нашу душу у још једну област пакла.
Док радост, незлобивост и љубав претварају наш лик у икону са душом, и у још једну област раја.
*
Благословимо цвет, и воду, и Сунце! Замирисаће јаче, потећи ће бистрије, засијаће јаче!
                                                                                                      приредио
                                                                                вероучитељ Саша Величковић
Преузето са https://savetizaroditelje.wordpress.com/


8. ДЕЦИ ЈЕ НЕОПХОДНА ИГРА


Осим тога што воле да се играју, деци је игра неопходна. Они кроз игру стичу вештине које ће им бити потребне у школи, али и ван ње.




Родитељи би требало да обезбеде што више времена деци за играње и да им то усаде као навику. Деца се током игре уче различитим стварима, од склапања пријатељства и преговарањ, преко решавања проблема, вежбања самоконтроле, али и креативног мишљења.

Детињство је период живота у којем учимо највише, упијамо све, а кроз игру деца се самообразују и откривају нове ствари на свој начин. Кроз игру они схватају многе ствари. слободна игра деци пружа прилику да истражују, да схвате шта је храброст која је потребна како би испробали нешто ново, уче о себи и упознају себе тако што размишљају о томе шта им је занимљиво а шта није.

Поред тога што стичу различите вештине и што унапређују моторику, деца кроз играње и емотивно напредују. Уколико се играју, деца су заштићена од стресног начин живота који и не би требало да живе јер су деца.

У последње време, игри се не придаје толико значаја, иако је веома битна. Сада се акценат ставља на образовање и академску заједницу, а деце не само да не стижу да се играју, него не стижу ни да се одморе или баве неком физичком активношћу која им је неопходна за развој. 

Дете кроз забаву може научити све, зато је од изузетног значаја да им се обезбеди време које ће провести играјући се. То време не може ништа да замени јер је то јединствен начин да дете упије знање о себи, другима, о животу, о свему што га окружује. Овако деца функционишу вековима, а то не би требало да се промени.

Педагози, родитељи и стручњаци се ипак боре да се одржи свест међу људима да је деци потребна игра, што више слободног времена које ће провести у игри. Америчка педијатријска академија објавила је извештај о вредности неогранизованог времена за игру као нешто што је неопходно за здравље деце. “Изазов за друштво, школе и родитеље је да постигну равнотежу која ће омогућити деци да постигну свој пуни потенцијал, тако да их не гурају ван граница њихове властите удобности и да им омогуће да имају своје лично слободно време”.


9. УВЕК АКТУЕЛНИ САВЕТИ ЗА РОДИТЕЉЕ


Не важе сви савети за све родитеље. Савети за родитеље могу бити различити јер зависе од тога да ли су намењени за родитеље са малом децом или са тинејџерима, на пример.


Исто тако, децу васпитавамо у складу са оним што знамо и можемо да урадимо и да им пружимо, па је и то један од разлога зашто нису сви савети корисни за све родитеље подједнако.

Ипак, постоје савети који су актуелни и применљиви увек, без обзира на то колика су вам деца и у ком времену их васпитавате. Ови “старомодни” савети су заправо увек у моди.

Деци сте родитељи, а не другари

Важно је имати добар однос са децом, али то не подразумева да ћете ви све њима рећи. У реду је отворено разговарати о свему са својом децом, али постоје теме које нису пролагођене узрасту деце, а поред тога постоје и ствари које они не морају да знају јер су још увек деца.

Чак и када вам дете каже да би волело да сте ви његов најбољи пријатељ, њему заправо треба родитељ на којег увек може да се ослони и од ког увек може да научи шта је добро а шта није. Будите им подршка, будите им и пријатељ, али пре свега будите родитељ, то је ваша најважнија улога у њиховом животу.

Нико није савршен родитељ, па ни ви

Не покушавајте да будете савршен родитељ. То је свакако немогуће. Не можете ви све радити “исправно”, јер није “исправно” исправно за свакога, нити је увек неопходно.

Најбитније је да волите своје дете, једино то морате “радити” без грешке, а остало ће доћи само, уколико слушате своју интицију. На боље је да о свом детету бринете на свој начин, то је једини исправан начин.

Будите родитељ каквог сте ви желели да имате тата-и-син

Иначе је применљиво правило – понашај се према другима онако како би волео да се они према теби понашају. Ово правило важи и за родитеље и децу. Немојте бити родитељ какав не бисте волели да сте ви имали, односно васпитајте децу онако како мислите да би требало и будите родитељ каквог бисте волели да сте и ви сами имали.

Покажите поштовање својој деци ако желите да и она вас поштују. Деца све најбоље науче кроз примере, па тако ви покажите својим понашањем како би требало и они да се понашају.

Одржите реч коју сте дали

Без обзира да ли је у питању награда или претња казном, не одустајте од онога што сте рекли. Уколико запретите да ћете казнити дете уколико не уради оно што би требало, немојте посустати у томе. Ако вам се то једном деси, деца ће очекивати то сваки пут и на тај начин ћете мало по мало губити ауторитет, али и поверење.

Нису сви проблеми вашег детета и ваши проблеми

Дете мора научити да преузима одговорност за своје поступке и да научи што пре како да се само избори за себе. Не можете ви то уместо њега цео његов живот радити. Зато схватите што пре да временом проблеме вашег детета не требате ви да решавате, него да је то на њима да ураде сами. Уз вашу помоћ, уколико им је потребна.

Пазите шта причате пред децом

Мања деца упијају буквално све чему су изложени. Због тога обратите пажњу шта изговарате пред децом. Уколико не желите да оно научи ружне речи, немојте их пред дететом ни изговарати.

С обзиром на то да деца уче и из примера, потрудите се да ви својим понашањем и речима не будете негативан пример својој деци. Такође, деца у ранијем узрасту памте велики број тога што родитељи кажу и ураде, тако да је то још један разлог због којег би требало да пазите шта говорите, не само у њиховом присуству него и директно њима. Немојте изговарати нешто због чега би можда могли после да зажалите.

Родитељи – подржавајте се међусобно

Оба родитеља имају исти циљ – да се на најбољи начим брину о својој деци, да их васпитају најбоље што могу и обезбеде им све што им је потребно. Немојте заборавити да сте ви “на истој страни” и да нема потребе да сами доносите одлуке, поготово оне битније.

Најбоље би било да о свему разговарате и једно друго упућујете у оно што сте можда пропустили. На тај начин успећете да дете одгајате заједно, у истом смеру, што је најбоље могуће.

Не надгледајте дете без престанка

Сигурно није забавно ни вама, а поготово не детету, уколико нон стоп нагледате шта оно ради. Треба детету дати простора како би осећало слободу и независност. То су почетни кораци у њиховом одрастању и то им не би требало одузимати.

Наравно, то не значи да би требало да дете оставите само да ради шта хоће, само га пустите понекад да ради на свој начин, како би што боље научило да се сналази само. У супротном, дете ће бити потпуно зависно о вама, као када је беба. А морате признати да деца одрастају и не могу заувек бити бебе.

Будите бољи себи да би били бољи својој деци

Иако јесте родитељ, ви сте и особа са потребама и жељама. Ако испуњавате своје потребе бићете задовољнији и срећнији, а самим тим бићете и бољи – како себи, тако и својој деци. Потрудите се да одвојите време за оно што вама прија и што волите да радите. Немојте запостављати своје хобије који вас одржавају духовно младим или активним.

Ако будете најбоља верзија себе, бићете и најбоља верзија родитеља за своје дете, немојте то заборавити.


10. Треба ли дете награђивати поклонима

Уколико своју децу научите да за сваку петицу у школи добију поклон, или да могу очекивати да ћете им купити нешто што желе ако се лепо буду понашали, врло је вероватно да ће они током развоја и касније у животу бити материјалисте.

На овај начин, деца уче да нас као људе одређује само оно што имамо – материјално, и да би требало да раде само оно од чега ће имати неке користи, опет материјалне.

Истраживање које су спровели др Машра Ричинс са Универзитета у Мисурију и др Лан Нгујен Чаплин са Универзитета у Илиноису, показује да “ако материјалним покушавате да изразите љубав или награшујете дете за његове успехе, то ће вас скупо коштати” – наводи се у истраживању које је објављено у стручном часопису “Јоурнал оф Цонсумер Ресеарцх”.

У истраживању је учесвовала 701 одрасла особа, који су били у обавези да опишу тренутно животно стање и вредности којима се руководе, али и околности у којима су одрасли. Неки од важнијих одговара за истраживање били су одговори на питања о односу са родитељима током одрастања, као и награде и казне које су добијали у детињству.

Одрасле особе који су добијале више материјалних награда и казни током одрастања чешће су наводили материјална добра која сада поседују – као нешто што их сада одређује.

Родитељи би требало да буду опрезнији када је васпитање деце у питању, јер и награде, као и казне могу лоше утицати на њихов развој, наводе аутори истраживања.

“Деца која су материјално награђивана чешће се диве богатим људима и суде о другима на основу оног што имају”, закључили су истраживачи.


11. РАЗВИЈАЊЕ РАДНИХ НАВИКА КОД ДЕЦЕ


Како научити дете да преузме одговорност за део кућних послова које би могло да обавља, али и да се осамостали у неким свакодневним обавезама? Када је време да дете стекне радне навике?


Постоје ситни послови у кући које, после неког времена, родитељи не би морали више да раде уместо своје деце. На тај начин, деца ће стећи радне навике, знаће боље да цене и поштују и туђ али и свој рад, а схватиће и колико обавеза имају родитељи.

Ако један 15-огодишњак не зна да спреми свој кревет, никад не опере суђе, очекује да и најједноставније обавезе које су део његовог интересовања ипак ураде родитељи уместо њега, то не мора нужно да значи да је размажено дете, него да једноставно није на време стекао радне навике.

Како навести децу да стекну радне навике?

Не постоји рецепт који је сигурно применљив на сву децу. Принцип који би требало примењивати са циљем да се деца осамостале и науче да раде по кући, морају бити прилагођени сваком детету понаособ. У зависности од година, слободног времена и заинтересованости детета треба ускладити и обавезе које ће обављати.

Кад се усвајају навике?

Могуће је научити дете да има обавезе, поред школских и других које раде само због себе, и оне које су везане за кућне послове и обављање свакодневних активности.

Кључно је да се промене не очекују након прве опомене – да би и они могли (да спреме свој кревет, повремено оперу суђе или спреме своју собу) сами да ураде нешто што сте до сада ви за њих радили. Треба имати стрпљења и повремено их подсећати да су сад већ довољно порасли и да могу сами да обављају неке свакодневне обавезе.

Наравно, не могу деца са 8 година да раде исто што и тинејџери, па сходно томе им треба “давати задатке” који ће им временом постати навика. Лакше је ако дете раније учите да се постепено укључују у послове који су везани за кућу, па ће им тако лакше пасти и неке одговорније и захтевније обавезе.

Такође, не треба превише скретати пажњу на то како су урадили нешто, јер је битно да су се потрудили да ураде. Знање и вештина се стичу временом, јер када се навика устали и то постане рутина, тада ће и резултати бити све бољи и бољи. Битно је да виде да ви цените то што вам они “помажу” по кући и што се понашају одрасло и одговорно.

А што ја сад морам то да радим?

Када вас дете пита – зашто ја баш сад морам то да радим ако до сада никад нисам радио? Најбоље би било да му кажете да је сада већ довољно одрастао и да више није мало дете, па у складу са тим мора и да се понаша. Поред тога, ви му послужите као пример и укључујте га у редовне кућне послове, за почетак нека то буду неки ситни послови који могу бити и занимљиви када се раде у друштву. Тако ће схватити да то није казна него да то “тако треба”.

Никад није касно

Постоје различити начини и принципи васпитања деце, па је тако и учење да обављају нове обавезе и постану одговорнији један од начина на који васпитавате дете. Наравно, усвајање радних навика зависи и од детета. Млађа деца ће радије послушати родитеље, поготово ако им радне навике представите као забаву, али старија деца ће можда и пружити отпор.

Када адолесценти желе да се осамостале, они већ имају одређене обавезе и занимања која су стекли годинама, тако да неке додатне обавезе, ако им се не допадају, а још и ако су наметнуте, можда неће хтети тако лако да прихвате. Наравно, и то се разликује од детета до детета.

Проблеми са васпитавањем тинејџера могу се избећи уколико им понудите шансу да обаезе које би требало да обавља у кући ради на свој начин. Треба истаћи и да су то нормалне ствари, нешто што их очекује у животу и да у томе могу уживати. Предложите им да од спремања собе направе журку, јер ће им сигурно бити лакше да усисавају, слажу одећу и бришу прашину уз омиљену песму.


12. На који начин казнити непослушно дете


Сви родитељи ће се сложити да нема боље васпитне методе за непослушно дете од казне. Али појам казне се променио у савременом добу.


Раније је непослушној деци било забрањено да излазе из куће неко време, било им је забрањено да гледају телевизор ако су били непослушни или им је смањен џапарац, а сада је казна за децу нешто друго.

С обзиром на то да данас деца највише воле да у слободно време сурфују интернетом или да користе друштвене мреже, казна за њих је сада забрана приступа интернету. То је “најболнија” казна коју савремено дете може имати, показало је истраживање једног британског удружења.

Интерент деца користе преко лаптопа, рачунара, смартфона, таблета, па им родитељи за казну одузимају ове ствари или једноставно промене шифру за приступање на интернет.

Родитељи својој деци купују таблет рачунаре и најновије моделе смарт телефона као награду за добро понашање или неки успех, па им тако за казну одузимају прво то. Студија је показаја да више од 2.000 деце узраста од пет до 16 година, ове уређаје користе само за забаву, па је одузимање тога најлакши начин контроле над децом.

Такође, у студији стоји да управо деца у овој категорији дневно проведу више од два сата на интернету, свако треће дете има свој рачунар, а више од 90 одсто њих има свој smartphone.

Нема коментара:

Постави коментар