Најемотивнија промоција учитељског позива

Разлике у годинама, у погледу  на живот, у посвећености и схватању професије  двеју генерација осликане у односима једне маме и кћерке њене нису биле, нити ће икада бити препрека да њих две  удруже снаге, те да заједнички делују на српској образовној сцени дајући тиме свој скроман допринос унапређивању не тако једноставног процеса образовања и васпитања наших најмлађих. Мама Звонимирка Јовичић и кћерка, Александра Филиповић, две су  учитељице које су широј просветарској маси познате по презентованим примерима добре праксе и заједничким учествовањима на бројним конкурсима. Разуме се да су овако испреплетане породичне и професионалне нити засноване на најтананијим емоцијама, а нарочито на тежњама да мама своја годинама акумулирана сазнања подели са кћерком од које за узврат готово свакодневно добија информације како се и шта на педагошким факултетима ради када је у питању осавремењавање наставе. По много чему сличне, а ипак различите. Свака  од њих своју причу има.

 ИНСПИРАТИВНА ПРИЧА ИЗ УГЛА МАЈКЕ

Мисао да ћу једнога постати учитељица мом детињству дала је посебну драж.Често ми се пред очима ствара слика девојчице разбарушене косе која у неком кутку собе скривена од погледа укућана замишљеним ученицима поставља питања и дели петице, четворке, па и по неку тројку. Срећна што ми је пружена прилика да своје снове и у јаву претворим, на посао учитеља данас гледам као на привилегију.Не, као на светињу. Не, не, ни то није довољно! Посао учитеља  је надрагоценији  посао којим се човек може бавити, јер ако ћемо према оној Доситејевој по којој је млада душа подобна младом воску онда је одиста учитељ тај који ће својим вештим мајсторским рукама, чекићем и другим алатима уобличеним кроз најразноврсније наставне методе, облике и сресдтва тражити калупе примерене сваком ученику понаособ постављајући на тај начин темеље учења и целокупног понашања ученика и будућег одраслог човека који ће обављати најразноврсније задатке у нашем друштву. На тај начин схваћен посао учитеља обавезује ме да процес образовања и васпитања сагледам из угла живота и онога што живот носи, те би у мом случају могла важити она мисао да је сврха учења заправо учење за живот. У жељи да обезбедим што разноврсније приступе учењу „зграбила сам“ све што се од ресурса у окружењу зграбити може, а изванучионичка настава коју често реализујем, поред тога што је за за ученика високомотивишућа, омогућава да појаве и процесе моји ученици сагледавају из различитих углова. Стављајући ученике у позицију да вреднују туђ и сопствени рад наводим их на критичко промишљање и критички однос према ономе што им се нуди.

Радећи више од једне деценије у оскудно опремљеној школи  успела сам да без икаквих материјалних улагања изградим посебан начин рада који су ученици одлично прихватили. Искористивши максимално  предности савремене технологије, савремених метода и техника рада постала сам учитељ кога памте бројне генерације ученика. Моји бивши ученици и после временске дистанце памте игре, одласке у природу, индивидуални приступ и разна снимања која сам са њима организовала. Један од мојих ученика сада већ свршени средњошколац о мени је написао и следеће: „Њена пожртвованост послу даје ученицима мотивацију за бољи и успешнији рад! Њени ученици постају успешни и едуковани људи“. Из пера једне маме пре неколико година  крену и реченица да је учитељица Звонимирка за њено дете учинила све што један учитељ учинити може, а  друга мама у жељи да остави поруку родитељима будућих првака рече да њихова деца долазе на право место. Има и оних ученика који су за мене отварали врата својих домова не би ли им пружила помоћ у моментима када су били болесни или им је била неопходна којекаква друга помоћ, а   заједнички оброци које повремено организујемо у нашој школи сјајан су допринос етичком васпитању ученика.

Старинске зидове ходника школе у којој радим красе бројне дипломе од којих су неке освојене чак и на такмичењима међународног карактера. Из пера мојих ученика потекла је првонаграђена прича „Папирне птице могу да полете“, а потоње генерације ученика опробале су се и у снимању дечјих филмова. Са зидова се смеши диплома за освојено друго место за филм „Да ли треба да будем храбар да бих био поштен“, диплома за трећенаграђени филм о старим занатима, захвалница за филм о чудесној моћи воде...

Читалачке вештине најталентованијих дошле су до изражаја израдом читалачких дневника који су такође били награђени.

Вредне ручице мојих ђака од заборава сачуваше и бројне песме такође награђене на међународним такмичењима. Моји ученици претходних година освајају прва три места на општинским такмичењима из математике, на спортским и другим такмичењима на нивоу школе.

Волим да кажем да  сам поносна на себе.  Од стране Националне комисије изабрана сам за представника Србије на престижном међународном такмичењу Global Teacher Prize, носилац сам награде Најбољи едукатори Србије 2015, двоструки носилац награде за примену образовне технологије у настави на конкурсу „Дигитални час“, а освојила сам два пута и друго место на конкурсу „Час за углед“ .  Победник сам овогодишњег такмичења  за најуређенији електронски портфолио, као и аутор приручника за интергативну наставу у првом разреду у издању  ИК „Едука“.

Светле тачке у мојој биографији су и бројни примери добре праксе које сам презентовала на Саборима учитеља претходних неколико година, а у јавности сам позната и по великом броју радова и примера добре праксе објављених у „Просветном прегледу“. Аутор сам стручних радова у часопису „Учитељ“, а блог „Креативност на дар“ бележи велики број посета колега и преузимања материјала за рад. 

 Бројне друге награде и признања дају ми право да млађим колегама поручим да је посао нас учитеља заправо посао чије благодети може осетити само онај ко је мајстор свог заната у најширем смислу те речи.

Додала бих на крају да је уласком моје кћери у просветарске воде и моја каријера добилаа једну топлију  димензију,  те овај чланак доживљавам као најлепшу и најемотивнију промоцију учитељског позива.

                  ИНСПИРАТИВНА ПРИЧА ИЗ УГЛА КЋЕРКЕ

Прве жилице корена мог учења када је учитељски позив у питању у директној су вези са давнопрошлим данима када ме је мама, такође учитељица по струци, први пут ангажовала да јој нешто помогнем око тог, тада по мени, хаотичног посла који захтева попуњавање гомиле папира, свезака и огромних „књига“ (дневника) које ја као мала у то време због своје, али и њихове величине и тежине, нисам могла ни да подигнем. Временом, међутим, угледах и слатке плодове тог „заната“ који од свог „занатлије“-учитеља тражи да буде креативан, позитиван, приступачан, иновативан, стрпљив, мудар, комуникативан, посвећен и мноооого тога другог што ће употпунити слику особе која једном речју треба да буде идол у очима деце коју подучава.

Жеља да током студија добијем што боље формално образовање које ће ми омогућити улазак у учионицу још више је била подстакнута добијањем стипендија Фондације за стипендирање и подстицање напредовања најбољих студената, младих научних радника и уметника Универзитета у Крагујевцу и  Фонда за младе таленте „Доситеја“. Труд и залагање врло брзо постали су примећени и вредновани освајањем Дипломе за најбољег студента основних студија Факултета педагошких наука и Дипломе за најбољег мастер студента Факултета педагошких наука у Јагодини.

Имајући поред себе узора вредног пажње, одлучих да и сама полако кренем стопама свог вечитог идола и других успешних људи који су ме инспирисали да текстове не чувам у свом рачунару, већ да их пошаљем на праву адресу. Тако још као студент основних студија објавих своје прве радове. Сваки објављени рад ме је изнова и изнова радовао и доносио осећај задовољства када у неком листу или часопису наиђем на свој рад који је угледао светлост дана и дошао до многобројних читалаца који ће га можда и искористи у својој учионици и малишанима омогућити нова искуства, активности и доживљаје. Вођена тиме наставих да и даље шаљем своје радове настојећи да сваки пут надмашим саму себе и понудим нешто још креативније и боље. Упорност и залагање резултирали су остваривањем сарадње са „Просветним прегледом“ у виду писања чланака за рублику „Педагошка пракса“ (линк), презентовањем примера добре праксе на Саборима учитеља Србије и Смотрама стваралаштва учитеља у образовно-васпитном процесу (линк), излагањима на стручним и научним скуповима (линк), објављивањем стручних и научних чланака у педагошким часописима и приручником за интегративну наставу у издању Издавачке куће „Едука“.

                                                              ЗАКЉУЧАК

Из заједничке креативне радионице мајке и ћерке проистекле су бројне активности и пројекти позитивно вредновани од стране Министарства трговине, туризма и телекомуникација  на конкурсима „Дигитални час“, Савеза учитеља Србије, Удружења гружанских учитеља и Издавачке куће „Едука“. Њих две су пример како се породица и посао бар донекле могу спојити и тиме уздићи на један виши, рекло би се сентименталнији ниво.

 Александра Филиповић студент је докторских студија. Запослена је у Интернационалној школи „Црњаски“ у Јагодини где је задужена за организацију и реализацију наставе у првом разреду. Аутор је блога под називом „Корени учења су горки, али су плодови слатки“(линк).

Звонимирка Јовичић је магистар методике разредне наставе математике. Запослена је као професор разредне наставе у Основној школи „Моша Пијаде“ у Жагубици. У издвојеном одељењу у Изварици ради од 2005. године. Аутора је блога под називом „Креативност на дар“, као и блога „Образовањем се сатире беда“.